Malus malum lavat

Sve što (ni)si htjela čuti

11.04.2016.

Poslednji post


https://www.youtube.com/watch?v=0Gs_MTKfssA

10.04.2016.

Gdje da nađem srcu dom? :)

https://www.youtube.com/watch?v=UGQ-y2d6ztg
https://www.youtube.com/watch?v=UGQ-y2d6ztg

07.04.2016.

samo-obmana

https://www.youtube.com/watch?v=Sm3Ckgn3kjo&nohtml5=False

07.04.2016.

za-gađenje

Čovjek kad nešto želi, nađe način. Postoje, međutim, manje i veće želje, odnosno, nešto manje ili više želi. A kad nešto uopšte ne želi, onda nađe izgovor.

05.04.2016.

a tebi je to jako bitno


Da nećeš, možda, da me zoveš na svadbu?

04.04.2016.

4. 4.


Vrijeme je podiglo zid između nas, ali smo cigle pravili zajedno.

03.04.2016.

not your song

https://www.youtube.com/watch?v=fFtssl7u7lE

31.03.2016.

slučajnosti

U trenutku kad si mi poslala poruku sam Bilji čestitao rođendan sa zakašnjenjem, na zajedničkom čatu razreda gdje dogovaramo godišnjicu mature. Ne mogu sebi pomoći, ovo je jače od mene.

30.03.2016.

maske

Nisi ti vuk, ti si majmun!

30.03.2016.

Umivaš se sa mnom


Kažu da vas osoba na koju prvu pomislite neposredno posle buđenja ili mnogo boli ili je mnogo volite. Vjerujem da je tako i maštam o danu kada ću se probuditi i neću uspjeti da se sjetim, čak ni sopstvenog imena.


Stariji postovi

Malus malum lavat
<< 04/2016 >>
nedponutosricetpetsub
0102
03040506070809
10111213141516
17181920212223
24252627282930

Zvezdanoj Mazi
Momo Kapor - Sanja
Dogodilo se da je jedne noći neka mala luckasta zvezda iz čista mira napustila svoje zvezdano jato I pocela da pada I pada I pada kroz čitav nepregledni kosmos. Padajući tako, prošla je kroz sunčevu galaksiju I slučajno se spustila na planetu Zemlju. Na kontinent, koji se zove Evropa… U jedan grad na koji nikada ranije nije pala ni jedna zvezda, pa je to bilo pravo čudo! Jedan fenjerdžija je pokušao da je uhvati, da mu svetli u fenjeru. Jedan general je hteo da je stavi na grudi kao odlikovanje. Jedna zločesta dama je htela da od nje napravi minđušu koja svetli. Jedan pijani mornar da mu svetli u lampi, a jedna jelka da je stavi na svoj vrh!

Ali zvezda se nije dala nikome, nego je pala pravo u jedno porodilište na kraju grada… Tačno u ponoć kada se rodila jedna devojčica Sanja, na čijem se levom kolenu zalutala zvezda pretvorila u mali ljupki mladež. Ben. Kada bi se Sanja osmehnula, smešio se i on bez razloga. Kada bi ona zaplakala, plakao je i Vanja, mada mu ništa nije falilo. Dogodilo se da se iste noći u isto vreme, rodio i jedan dečak, Vanja.

Zašto bebe, uopšte, plaču ? Kažu zbog toga, što im je bilo mnogo lepše tamo odakle dolaze na svet, nego ovde, kod nas. A odakle dolaze bebe ? Bebe dolaze iz ljubavi. A, gde je ljubav ? Ljubav je između onih koji se vole. Ali, Vanji je bilo mnogo lepše u porodilištu, nego tamo odakle je došao, jer je dobio mesto odmah pokraj Sanje, u koju se zaljubio cim je progledao- znaci, zaista, na prvi pogled! Najpre, ona nije bila celava I crvena u licu kao ostale bebe, već je bila otmeno bleda I imala je divnu crnu kosicu, koja se izvanredno lepo slagala sa belim jastukom. Onda su pili mleko I spavali, pili mleko I spavali, pili I spavali I bilo im je pomalo dosadno. Jedva su čekali da ih puste napolje, pa da vide taj svet o kome su slušali devet meseci. Onda se jedno vreme nisu viđali, jer su ih vozili u kolicima iz kojih se vidi samo nebo. Pošto je kasnije prohodao, jer je bio pomalo lenj, Vanju su vozili duže od Sanje, pa su mu zbog toga oči postale plave.

Onda se jednog dana slučajno sretnu na klackalici. Jel me se sećas? - upita ga Sanja. Sećam se…, reče Vanja, znao sam da ćemo se jednog dana sresti! Kakvo si ime dobio? - upita ga Sanja radoznalo. Vanja! A ti? Sanja!- reče ona sa olakšanjem, jer se plašila da im se imena neće slagati. Sanja i Vanja! Kako se to divno slaže!- reče čovek koji je prodavao balone, slušajući njihov razgovor. Onda su ih njihove mame uzele za ruke I odvele svaka na svoju stranu. Dugo su se osvrtali jedno za drugim…

I tako je počela njihova ljubav… A, šta je to - ljubav? Kada gledaš u zvezde bez razloga I kada podeliš žvaku I kad pokloniš cvet… Kada onome koga voliš daš jedan krug I ustupiš ljuljašku u parkiću kada je na tebe red da se ljuljaš! Kad onome koga voliš daš jedan griz I kad podeliš sa njim gumicu za brisanje na dvoje I kad mu daš jedan liz! Kada nacrtaš srce I unutra upišeš vaša dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam šta je!

Slavili su istog dana rođendane… Onda su prolazile godine, a oni su zajedno rasli. Igrali školice. Sedeli u istom razredu… U istoj klupi… Učili šta je domovina… A šta je to - domovina? Akvarijum je domovina zlatne ribice. Dimu je domovina lula. Pužu je domovina na leđima. Crvu je domovina jabuka, a cvetu saksija. Pčeli je domovina cvet. Sanjina i Vanjina domovina bila je njihova ljubav. Dobili su u isto vreme ospice… Pa onda zauške… Pa prvu nagradu za sviranje u četiri ruke, u muzičkoj školi « Mokranjac ». Zajedno su klizali. Zajedno su vozili rolšue. I išli u zajedničkom kišnom mantilu, samo da se ne bi rastajali ni za trenutak.

Šta ti je to na kolenu? - upita je jednog dana Vanja. Oh, ništa! Mladež… - odgovori Sanja. Mene podseća na neku tamnu zvezdu! - reče on. Zaista?, obradova se ona, podseća i mene, ali ne smem to nikome da kažem. Lepa je… - divio se Vanja. I meni se dopada… - kazala je Sanja. Smem li da je poljubim? Smeš - rece Sanja i on poljubi malu tamnu zvezdu, na šta se Sanja zarumeni. Hoćes li da budeš moja žena? - upita je. Hoću! , odgovori ona tiho, ali samo ako se zakuneš da ćes me uvek voleti. Kunem se! - rekao je Vanja. To je važno zbog toga, nastavi Sanja - što ne bih podnela da zavoliš neku drugu! Znaš, čini mi se da ću živeti samo dotle, dok me zaista budeš voleo… Ludice! - pomilova je Vanja po kosi - Kako te ne bih voleo? - Verujem ti, i molim te da nikada ne zaboraviš svoju zakletvu, jer od nje zavisi moj život!

Onda su se venčali i na ovom mestu bi se završila svaka bajka, rečima da su živeli dugo i srećno i imali zlatnu dečicu, da Vanja nije bacio oko na lepu Sanjinu kumu. Kuma je zaista bila zanimljiva i privlačna. Imala je dugu svetlu kosu i plave oči slične Vanjinim. Kako je samo lepa! - pomisli on - Baš bih voleo da je poljubim! U tom trenutku, Sanja se saplete o venčanicu. Oh, do malopre mi je bila taman! - reče uplašeno- A, sada mi se čini predugačkom… venčanica je bila kao i ranije, ali Sanja nije. Smanjila se za deset santimetara. Jer, kad smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u našim očima. Kada poželimo nekog drugog, onda se oni smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izvesnog vremena i žive, uglavnom, bez ljubavi, a da im ništa naročito ne smeta. Možda zbog one male luckaste zvezde na kolenu, Sanjin slučaj je bio izuzetak! Ona je htela sve ili ništa! Nije podnosila prevaru, na koju se ostali lako naviknu. Sanja se nije smanjila u sebi - ona se stvarno smanjila, ali to u tom trenutku niko nije primetio. – Sanja , šta ti je? Šta ti se desilo? - upita je zabrinuto Vanja, videvši da je malo pobledela. – Oh, ništa! - odgovori ona zbunjeno - Učinilo mi se samo da je pala jedna zvezda… - Ali sada je dan! - začudi se Vanja. – Pa, šta? - reče ona - Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide. Sem te male neprijatnosti, na njihovoj svadbi, koja je protekla veselo, ništa se posebno nije dogodilo. Sanja uskoro zaboravi na predugačku venčanicu, misleći da joj rasejana krojačica nije uzela tačnu meru. Onda su lepo živeli zajedno u potkrovlju jedne stare kuce na Zvezdari, odakle se u Beogradu, kad je vedro, najlepše vide zvezde. Noću bi sedeli na terasi i gledali ogromni nebeski svod, tražeći Sanjino zvezdano jato. – Je l’ me još voliš? - upita ga ona. Volim te! - odgovori on, zevnuvši. Isto kao pre? - Ne! - Ne voliš me kao pre? - Volim te mnogo više!

Ali u trenutku kada je Vanja poželeo u sebi jednu slavnu zvezdu iz varijeteta, koju je gledao prethodne večeri kako vešto barata loptama, ugasi se iznenada nekoliko zvezda, a Sanja se smanji za čitavih trinaest santimetara. Sve česće je morala da zavrće nogavice svojih najdražih izbledelih farmerki cija je boja podsećala na Vanjine plave oči. Ali i to je imalo svoju dobru stranu - veoma lepo su joj stajale tako zavrnute i jedno vreme čitav Beograd ih je nosio na Sanjin način! Onda se Vanji mnogo dopala jedna balerina iz « Labudovog jezera » pa se Sanja smanjila za još devet santimetara. I kad god bi Vanja poželeo neku od lepotica koju bi video u prolazu, Sanja se smanjivala za po koji santimetar. Naredna tri santimetra odnese joj jedna mačka premazana svim bojama. Onda su Sanjine kratke, mini haljine postale - maksi! No i to je imalo svojih dobrih strana: osvežila je na taj način garderobu i godinu dana nije morala da kupuje ništa novo. Onda je Sanja počela da se oblači po prodavnicama dečje konfekcije, jer su joj stvari za odrasle postale prevelike. Ponovo je nosila svoje omiljene crne lakovane cipele sa srebrnom kopčom, kao kad je bila mala i pevala sa Vanjom u školskom horu. Mada je tada imala vec dvadeset i jednu godinu, nije bila veća od kakve devetogodišnje devojčice. Vanja je često vodio Sanju u šetnju. Volela je da jede princes-krofne u poslastičarnici. Zimi joj je kupovao toplo, tek ispečeno kestenje, a ponekad su odlazili i u zoološki vrt da hrane majmune kikirikijem, a srne senom. Onda ih jedanput sretne neka stara Vanjina prijateljica. – Gle, koliko ti je samo porasla kćerka !- reče - Kako se zoveš, dušo? –
Sanja! - reče Sanja. – Imaš, znači, isto ime kao i tvoja mama, zar ne? - reče dama - I ličiš mnogo na nju… Pozdravi je kad se vratiš kući! – Hvala, gospođo! Hoću…- reče Sanja, kao svako lepo vaspitano dete i smanji se za santimetar, jer je primetila da Vanja sa čežnjom gleda tu elegantnu damu. Onda je Vanja počeo da kuca u cetiri ruke na mašini sa jednom lepom, riđom daktilografkinjom i Sanja se smanjila za pet santimetara! Onda su jednog dana gledali zajedno televizijski program i Vanji se mnogo dopade neka čuvena pevačica, koja je imala divan glas i još lepše telo, pa pomisli kako bi bilo divno pevati sa njom u dva glasa. Sanja se istog časa smanji za dva santimetra i jedanaest milimetara. Ali I to je imalo svojih prednosti: bila je mala, a nije morala da ide u školu…

Onda se Vanja, koji je bio dobar čovek, trudio da ne misli više ni na jednu drugu osobu, i prestao je jedno vreme da se okreće na ulici za lepoticama, znajući da će svaka smanjiti njegovu prvu ljubav - Sanju, koju je mnogo voleo. Krajnjim naporom uspeo je u tome, i pola godine Sanja nije izgubila ni jedan milimetar i bilo joj je lepo. Ali na nekoj modnoj reviji, gde su se prikazivale nove haljine za proleće i leto, Vanji se mnogo dopade jedna kratko ošišana manekenka, koja ga je stalno gledala. To je, izgleda bilo jače od njega, i Sanja se opet malo smanji. Da se ne bi slučajno izgubila u krevetu, Vanja joj je kupio divan krevetac u kome spavaju lutke I namestio joj ga na noćnom ormaricu. Sanja je I dalje volela da se lepo oblači, ali bilo je teško pronaći odeću za tako malo stvorenjce, koje je, uz to, bilo I žena sa mnogo ukusa. Šta su radili? Kupovali su lutke Sanjine veličine I presvlačili je u njihove haljine, Niko od gostiju nije vise mogao da razlikuje Sanju od njenih malih prijateljica - lutaka, I to je često izazivalo smešne zabune. Kada bi neko ušao u sobu bez kucanja I zatekao Sanju I njenog muža u razgovoru, pomislio bi da je Vanja poludeo I da se igra sa lutkama. Ali to, naravno, nije bilo tačno - on je tešio Sanju što je tako mala, tvrdeći da je voli više nego pre.

Koliko se Sanja smanjila za sve ovo vreme, najbolje se vidi po venčanom prstenu. U početku, ona je taj prsten nosila na srednjem prstu leve ruke. Ali, kad poče da joj spada, premestila ga je na kažiprst, a onda na palac. Posle izvesnog vremena, nosila je svoj prsten oko zglavka na ruci, kao narukvicu. Ali i to je imalo svojih prednosti: nije morala da kupuje novi nakit, kao ostale žene. Onda su jedanput došli gosti. Sanja, koja je bila radoznala i volela da sluša šta se priča za stolom, vozila se na malim rolšuama oko čaša sa vinom i zelenih salata, da bolje čuje razgovore. Te rolšue izradio je naročito za nju, jedan sajdžija od najfinijih zlatnih točkića iz pokvarenog sata. I baš kada je okretala oko zdele sa pudingom, podiže je sa dva prsta oko struka, neka gošća i stavi na svoj dlan - Jao, što je slatka igračkica! - reče Vanji - A gde joj se menjaju baterije? – Budalo! - viknu Sanja – Ja sam živa! Živa sam! Živa! – Pa, ona ume i da govori! - začudi se dama - Sigurno ste je kupili u Italiji? Vanja, koji je primetio koliko se Sanja uzbudila, uze je pažljivo sa daminog dlana i nežno spusti salvetu od batista gde Sanja, pošto se sita isplaka, slatko zaspa. Onda je Vanja jedanput leteo avionom i dopala mu se jedna stjuardesa, pa se Sanja opet malo smanjila. Ali i to je imalo svojih dobrih strana! Pošto više nisu mogli da sviraju klavir u četiri ruke, kao nekad, Sanja se izvežbala da sama svira svoju omiljenu kompoziciju « Za Elizu », trčeći tamo, amo, po klavijaturi i to je zvučalo veoma lepo… Onda se postavilo pitanje kako će Sanja čitati knjige? u jednoj prodavnici, pri vrhu Bulevara revolucije, Vanja je kupio male merdevine iz nekog rasparenog kompleta olovnih vojnika. Postavio bi knjigu uspravno a Sanja bi, poput molera, uzjahala merdevine, i krećući se na njima čitala red po red. Mada je po godinama bila već odrasla, sve su je više privlačile bajke, a naročito ona narodna, o maloj vili. Činilo joj se da su ona i mala vila po svemu slične. Kao da je dobila sestru bliznakinju. Više nije bila usamljena. Ipak, brzo se zamarala od napora i nije uspevala da dnevno pročita više od dva, tri reda. Spučtala se onda sa merdevina i sedela u hladu starog dvorca iz bajke. I onda, kako god bi Vanja pogledao ili poželeo neku lepu devojku, svet je bio sve veći i veći, a Sanja sve manja i manja… - Neću više da živim sa vama! - govorila je tužno. – Suviše ste svi veliki, trapavi, grubi i mnogo vičete kad govorite! Uz to ste prevrtljivi i neprestano nešto lažete. Ne držite se obećanja! Ne umete da budete verni. Idem natrag u svoju bajku! Pred njom se nalazilo divno, bistro jezero smaragdno plave boje. U jezeru se ogledao zamak, lepi Princ, dvorska svita, konji, konjušari I sve ostalo što živi po bajkama. Sanja htede da zakorači na stazu, što je vodila ka dvorcu, ali se sudari sa glatkim zidom hartije - sve je to bila samo odštampana iluzija. – Oh, hoću li se ikad probuditi iz ovog ružnog sna! - uzdahnu ona I zaspa na jastučiću za igle. Ali I to je imalo svojih dobrih strana - pošto se uverio koliko Sanja voli jezero, Vanja je napunio jednu staklenu zdelu bistrom vodom, pa je Sanja mogla da pliva do mile volje, a ponekad je jedrila I na dasci, u čije je jedro duvao njen muž, izigravajući vetar… Onda, da nekako ubije vreme dok je čekala da se Vanja vrati sa posla, Sanja bi krenula na putovanje. Od dve mrvice hleba napravila bi mali sendvič za slučaj da ogladni, pa je za jedan sat obilazila čitav globus peške. Gledala je lavove I slonove u žarkoj Africi, slušala džez u Njujorku, družila se sa pingvinima na Južnom polu, vozila se na snežnoj trojci kroz zavejanu Moskvu… Upoznala je tako mnogo zanimljivih ljudi I naučila više stranih jezika. I to samo za jedno prepodne! Što je najlepše, ljudi I životinje koje je sretala u šetnji globusom, bili su takođe, mali kao I ona I sa njima joj je bilo veoma prijatno, jer nisu nalazili ništa čudno u njenom sićušnom rastu. Onda bi se Vanja vraćao kući I ona mu je pričala šta je sve videla I doživela dok je on bio odsutan. Vanja bi je podigao na svoje rame i slušao priče, koje bi mu dovikivala na uvo. Naravno, kao i svi ostali ljudi bez mašte, on joj nije verovao ni reči! Mislio je da je sve izmislila iz čiste dosade. Globus je za njega bio samo jedna mrtva stvar, čija je unutrašnjost potpuno prazna. Kako se samo varao! Otvorite svoj globus, pa ćete videti šta sve ima u njemu! Naravno, ako ste fina osoba, pronaći ćete u globusu i pingvine i džez u Njujorku i slonove i lavove i snežnu trojku… Ako niste, šta se tu može - za vas će unutrašnjost lopte biti jezivo prazna.

Ponekad je Vanja nosio Sanju na svoja putovanja, jer ga je bilo strah da je ostavlja samu kod kuće. Mogla bi je pojesti neka zločesta mačka ili odneti slučajna vrana… Stavljao je Sanju u mali džep od kaputa, tamo gde se drži bela maramica. Sanja je volela da gleda svet iz Vanjinog džepa. Kada bi joj dosadilo, pokrila bi se maramicom i zaspala. Na poslovnim sastancima, svi su mislili da Vanja u tom džepu čuva neku naročito dragu olovku. Niko nije ni sanjao da mu je unutra prva i najveća ljubav! Jedanput se Sanja iznenada probudi u sred noći, jer je sanjala nešto ružno. Vanjin kaput bio je prebačen preko stolice u nekoj nepoznatoj hotelskoj sobi. Vanja, koji je potpuno zaboravio da je izvadi iz dzepa, spavao je za Sanju kilometrima daleko u svom krevetu. Mada se plašila visine, jer je pomalo patila od vrtoglavice, ona se ipak odluči na očajnički poduhvat : isekla je maramicu na uske trake i povezala ih mornarskim čvorovima, pa se tako spustila iz džepa na tepih. Pešačila je satima po patosu između nogu od stolica i stola, koje su joj sada ličile na džinovske stubove, obilazila je kao planine visoke cipele i najzad, na smrt umorna, uspela nekako da se popne do Vanjine glave na jastuku i da mu se čvrsto uhvati za lančić oko vrata. Taj lančić Sanja mu je poklonila za dvadeseti rodjendan. Sada je to za nju bio lanac sličan onome sa neke velike dizalice! – Hej, pa to si ti! - reče Vanja zevajući, kada se ujutru probudio - Zar nisi ostala u džepu? – Molim te, ne govori tako glasno! - zamoli ga Sanja - Plašim se da ćeš me oduvati... Tog jutra smanjila se za milimetar i po, jer je Vanja sanjao Mis Jugoslavije za tu godinu. Ali i to je imalo svojih dobrih strana! Sada je Sanja uvek bila uz njega, umesto priveska na lančiću… I više se nisu razdvajali.

Onda se Sanja toliko smanjila da je Vanju bilo strah da je slučajno ne zgazi na tepihu, kada se kasno vrati kući sa nekog provoda. Stajao bi u vratima i paleći svetlo, vikao - Sanjaaaaaa! Sanjaaaa! Gde si? Javi se! - Ku-ku! Ku-ku! - zapevala bi drvena kukavica iz starog zidnog sata, čiji bi mehanizam Sanja pokrenula, čim bi ga čula da dolazi. Ona se, naime, uselila u kućicu za ptice i lepo je uredila na svoj način. Imala je unutra sve što joj treba. – Gde si bio do sada? - pitala je Vanju. – Bio sam na nekom dugom dosadnom sastanku… - lagao je opet, znajući da će se od svake laži Sanja opet malo smanjiti. I smanjila se. Ali to je bilo jače od njega. Ipak, i to je imalo svojih dobrih strana! Sada je Sanja postala toliko mala da je mogla jahati na žutom kanarincu. Letela je na njemu, kada je bilo lepo vreme, upravljajući malim uzdama. Najviše je volela da sleće nedeljom na pijacu Zeleni venac, tamo gde su se prodavale ptice. Sletala je na kaveze i otvarala vrata, oslobađajuci kanarince, štiglice i raznobojne papagaje… Jedanput je Sanju slučajno snimio fotoreporter velikih ilustrovanih novina i njena slika na kanarincu se javila na naslovnoj strani. Onda jednog dana Vanju poseti direktor cirkusa « Evropa ». Tražio je da Sanja nastupa u njegovom programu, jašući na žutom kanarincu, ali Vanja nije dao. – Zašto? - čudio se direktor cirkusa. - Pa, zaradićete velike pare i bićete strašno bogati! – Zato što je volim! - odgovorio je Vanja I Sanja prestade da se smanjuje čitavih nedelju dana, sve dok on ne ode na večeru sa jednom poznatom lekarkom, koja je, navodno, mogla lekovima da poveća Sanju za čitavih pola metra. Ne znamo šta je bilo na toj večeri između njih dvoje, ali već sutradan, umesto da raste, Sanja opet poče da se smanjuje. I smanjivala se, smanjivala, sve dok ne postade nevidljiva golim okom, i to više nije imalo svojih dobrih strana.

Onda je Sanja zauvek nekuda iščezla. Niko ne zna kuda? I tek onda, kada je više nije bilo, ona poče strašno da nedostaje Vanji. Svaka stvar ga je podsećala na nju… Njene lutke, krevetac, male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u žarkoj Africi, džez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male rolšue, sve… Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi život bez nje. Sve one lepotice za kojima se nekada okretao na ulici, za kojima je čeznuo i koje je sanjao, izgledale su mu nekako trapavo, suviše velike i ružne. Uz to, smetalo mu je što viču kad govore. Sada je čeznuo samo za Sanjom. Osećao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije mogao da je vidi. Uzalud je kupio veliko povećalo, pa čak i mikroskop - Sanja kao da je propala u zemlju! Dok ga je još služio vid penjao se na krov kuće i tražio je na nebu.

I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na broju! Možda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se godinama pretvarala da je mladež, odvela Sanju natrag, na nebo? Ko zna? Vanja onda poče da je traži u bajkama i svi su se čudili šta jedan star čovek traži u knjižarama po odeljenjima za decu? Tražio je po ilustracijama, prevrtao i okretao listove, ali nikako nije mogao da je pronađe. I znate šta? On je još uvek traži… Lako ćete ga poznati po tome što uvek ide pognute glave, polako, korak po korak i gleda pred noge da slučajno ne zgazi Sanju. Svi oni, koji traže nešto važno, nešto dragoceno, nešto što su davno izgubili, koračaju na isti način. Poznaćete ih po tome što ih na ulici ništa drugo ne zanima: samo gledaju ispred sebe, samo gledaju i traže, traže…

A možda je Sanja još uvek sa Vanjom? Možda je toliko sitna, kao najsićušnije zrnce zvezdane prašine zalutalo na planetu Zemlju? Možda mu je u kosi, u uhu, možda mu je u zenici oka, pa mu zato svetle oči - možda je zaista tamo, samo što on to ne može da zna?

MOJI FAVORITI
va§IONka
District for the Movies
Pozor: Jasan stav!
Osećanja. O. Sećanja.
u Haosu je Red..
Postapokalipto
Evropejka u raljama života
poligraf
Funeral march
U t o č i š t e
Mizantrop
Mjesečevi Prsti
Budan u snovima vs. sanjar na javi
Silent letters
shizika
Silent
Orao-na-ramenu
The meaning of life
生活
Virtualna margina
Atrocity Exhibition
više...

BROJAČ POSJETA
3863

Powered by Blogger.ba